Tamara Milovanović je rođena 1992. godine u Novom Sadu. Sportom se bavi još od malih nogu. Krajem osnovne škole počinje da trenira rukomet u Petrovaradinu. Nakon završetka osnovnih studija na Fakultetu tehničkih nauka, seli se u Nemačku i trenutno radi kao softver inženjer u Minhenu. U Nemačkoj ostvaruje do tadašnji najveći uspeh u rukometnoj karijeri ulaskom u treću Bundesligu sa klubom TuS Metzingen. Nekoliko puta je prekidala svoju sportsku karijeru, a od avgusta 2017. godine aktivno nastupa za FC Bayern München.
Kada si počela da treniraš rukomet? Za koje si klubove igrala pre odlaska u Nemačku?
Nakon raznih sportova u kojima sam se oprobala, poput plivanja, tenisa, odbojke, na red je 2005. godine došao rukomet, kojim se i danas bavim. Prve korake sam napravila u ŽRK Petrovaradin. Posle nekoliko godina, klub je promenio ime u ŽRK Vojvodina. U Vojvodini sam igrala do 2011. godine, kada sam odlučila da prekinem da se bavim ovim sportom i oprobam se u fudbalu. Međutim, posle godinu i po dana, rukomet je počeo jako da mi nedostaje i uz podršku bivših saigračica iz ŽRK Petrovaradin, vratila sam se u taj klub. U Petrovaradinu sam aktivno igrala sve do 2015. godine, kada zbog poslovne karijere i preseljenja u Nemačku prestajem aktivno da se bavim sportom. Međutim, ni ova pauza nije dugo trajala, 2016. godine dobijam priliku da igram u četvrtoj Bundesligi za TuS Metzingen II. Posle iznenađujuće uspešne sezone, osvajanja titule i ulaska u treću ligu, poslovna karijera je opet prevagnula i sledeća stanica je bila Minhen. Nakon nekoliko meseci pauze zbog povrede, u avgustu 2017. godine počinjem da igram za FC Bayern München, klub čiji sam veliki navijač i gde ću i definitivno staviti tačku na rukometnu karijeru.
Šta je sve drugačije u Nemačkoj, po pitanju rukometa?
Prva stvar kojom sam bila oduševljena u Nemačkoj je broj gledalaca na utakmici, bilo da igra prvi tim ili mlađe kategorije, tribine su gotovo uvek pune. Imala sam tu sreću da igram u gradu koji “živi” za rukomet, tako da je atmosfera na svakoj utakmici bila fantastična. Što se tiče treninga i sistema rada, dosta se razlikuje u odnosu na ono što sam doživela u Srbiji. Klubovi imaju finansijsku podršku velikog broja sponzora i sport je potpuno nezavisan od politike. Postoje tačno određena pravila kojih se svako mora pridržavati, od igračica, trenera, pa čak i doktora i ostalih funkcionera. Za svaki prekršaj sledi kazna, koja je uglavnom novčana. Treninzi su izuzetno organizovani, ali i prilično naporni. Tokom priprema, ekipa uvek provodi nekoliko dana zajedno trenirajući 3-4 puta dnevno. Takođe, često se dešava da prva i druga ekipa treniraju zajedno, pa sam tako imala prilike da igram sa reprezentativkama poput Ane Lorper, Julie Benke ili naše Marije Obradović, što mi je dosta pomoglo da napredujem tehnički. Jedna od retkih stvari koja mi se ne dopada su duga putovanja na utakmice, koja uvek uključuju i gužve na auto-putevima.
Koliko su važni kondicioni treninzi za jednu sportiskinju?
Imajući u vidu da većina ekipa forsira brz rukomet sa jakom odbranom, kondicioni treninzi su možda i najvažniji deo. Pored toga, dobra fizička spremnost je bitna i da bi se izbegle povrede. Pripreme za sezonu kreću već početkom jula, kada su uglavnom trčanje, vožnja bicikla i teretana na programu. Kada sezona počne, obično se jednom nedeljno odrađuje jak kondicioni trening.
Kada si u Srbiji, treniraš sa trenerom Strahinjom Markovićem. Zašto baš njega odabereš?
Strahinju poznajem još iz perioda kada je trenirao moju sestru u veslačkom klubu Danubius. Već tada sam znala da se radi o izuzetno profesionalnom treneru, koji voli to što radi i maksimalno je posvećen. U to sam se i sama uverila kada je postao kondicioni trener u ŽRK Vojvodini. Treninzi su do detalja organizovani i prilagođeni stepenu spremnosti ekipe, ali i igrača individualno. Za mene je uvek bilo bitno da je trener motivisan i voli to što radi, jer tako i mi igrači lakše prođemo kroz period teških treninga. Treninzi jesu naporni, ali su zato i rezultati na kraju sjajni i iz tog razloga ću i nastaviti da treniram kod njega kad god dođem u Srbiju.
Koliko ti treninzi sa njim pomažu u karijeri?
Treninzi sa Strahinjom pomažu mnogo. Osim toga što mi pomaže da održim ili steknem fizičku kondiciju dok sam u Srbiji, Strahinja brine i o ishrani i zdravlju svojih vežbača. Poseduje znanje i iskustvo na osnovu koga je uvek u stanju da da pravi savet. To se vidi i na primeru kada sam poslednji put bila, iako sam došla povređena, koncipirao je trening tako da odgovara mojoj povredi i omogući mi brz povratak u pun trenažni proces.
Kojom rečenicom bi pozvala ljude da treniraju. Zbog čega najviše treba da treniraju?
Ljude bih pozvala da se bave onim što vole i što im prija. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da mi sport pomaže puno u svakodnevnom životu, posebno zbog posla kojim se bavim koji često zahteva dugo sedenje ispred računara. Ne mogu ni da zamislim život bez sporta, a i potičem iz sportske porodice, pa se to nekako i podrazumeva. Strahinju mogu da preporučim kao iskusnog i maksimalno posvećenog trenera, koji svakom treningu pristupa ozbiljno i odgovorno.
